Dobrobit

Baš kao što se ugarak sa pogrebne lomače, koji gori na oba kraja, a pokriven je balegom u sredini, ne koristi kao ogrev ni u selu, a ni van njega, takav je i čovek koji ne vežba za svoju dobrobit, a ni za tuđu. Onaj čovek koji vežba za dobrobit drugih, ali ne i za svoju dobrobit iznad je i plemenitiji od onog prvoga. Onaj koji vežba za svoju dobrobit, ali ne i za dobrobit drugih najviši je od ove trojice. A čovek koji vežba za dobrobit svoju i drugih jeste, od sve četvorice, najuzvišeniji, kralj, najizvrsniji, vrhovni.

Buda

Sada i ovde

Ako ne možeš naći istinu tu gde si, gde drugo očekuješ da je nađeš?

Dogen (1200-1253)

Duhovnost

Duhovnost je određeni termin koji zapravo znači bavljenje intuicijom.

U teističkoj tradiciji postoji prijanjanje za reč. Određeni čin se smatra neodgovarajući božanskom principu. Određeni čin se smatra odgovarajući božanskom… čemu god. U tradiciji neteizma, međutim, vrlo je jasno da istorijski slučajevi nisu posebno bitni. Ono što je zapravo važno je „ovde“ i „sada“.

Sada je definitivno sada. Pokušavamo da iskusimo ono što je upravo dostupno, na licu mesta. Nema svrhe razmišljati kako je postojala prošlost koju bismo mogli imati sada. Ovo je sada. Upravo ovaj momenat. Ništa mistično, samo sada, veoma prosto, neposredno. A iz te sadašnjosti izranja spoznaja, uvek, da ste u stalnoj interakciji sa stvarnošću, tren po tren. Momenat po momenat. Stalno. Mi zapravo doživljavamo fantastičnu preciznost, uvek. Ali se plašimo sadašnjosti pa bežimo u prošlost ili budućnost. Obraćanje pažnje na stvari koje postoje u našem životu, tako bogatom životu koji vodimo – svi ovi izbori se dešavaju svo vreme, ali nijedan se ne smatra za dobar ili loš sam po sebi – sve što doživljavamo su bezuslovna iskustva. Ne dolaze nam sa oznakom – ovo je loše, ovo je dobro. Doživljavamo ih, ali se ne obaziremo na njih prikladno. Ne shvatamo to kao put ka nečemu. Smatramo to za nepriliku. Čekamo da umremo.

To je problem. Ne verovati sadašnjosti na pravi način – da sadašnje iskustvo u sebi nosi mnogo moćnih stvari. Toliko moćnih da ne možemo da se suočimo sa njima. Stoga moramo da pozajmljujemo od prošlosti i prizivamo budućnost sve vreme. Možda se zbog toga okrećemo religiji? Možda zbog toga marširamo ulicama? Možda se zbog toga žalimo na društvo? Možda zbog toga glasamo za predsednike? To je prilično ironično. I zaista smešno.

Chögyam Trungpa

Mačka i meditacija

Kada su učitelj i učenici počeli svoju večernju meditaciju, mačka koja je živela u manastiru je pravila buku koja ih je ometala. Zato je učitelj naredio da je mačka veže tokom večernje meditacije. Godinama kasnije, kada je učitelj umro, mačku su i dalje vezivali tokom večernje meditacije. I kada je mačka na kraju umrla, nabavili su novu mačku koju bi vezivali. Vekovima kasnije, učeni naslednici tog učitelja su pisali radove o značaju vezivanja mačke za vreme meditacije.

Postoje sve božanske prirode: svet i moje nezavisno ja.

Ja sam ili srećan ili nesrećan, to je sve. Moglo bi se reći: dobro i zlo ne postoje.

Čovek koji je srećan nema straha. Čak ni pred smrću.

Samo čovek koji ne živi u vremenu, već u sadašnjosti, je srećan.

Ludvig Vitgenštajn (1889-1951)

Davalac treba da je zahvalan

Dok je Sejsecu bio učitelj manastira Engaku u Kamakuri, zatražio je veće odaje, jer su one u kojima je držao predavanja bile prepunjene ljudima. Umeza Seibei, trgovac iz Edoa (današnji Tokio), odlučio je da donira petsto zlatnika za pravljenje veće škole. Doneo je zlatnike kod učitelja.

Sejsecu je rekao: „U redu. Primam novac“.

Umezu je dao Sejsecuu vreću zlatnika, ali nije bio zadovoljan stavom učitelja. Neko bi mogao da živi godinu dana sa tri zlatnika, a učitelj nije zahvalio za petsto.

„U toj vreći zlata ima petsto zlatnika“ – naglasio je Umeza.

„To si već rekao“ – odgovori Sejsecu.

„Iako sam bogat trgovac, petsto zlatnika je mnogo novca“ – reće Umeza.

„Želiš li da ti zahvalim za to?“ – pitao je Sejsecu.

„Morao bi“ – odgovori Umeza.

„Zašto bih?“ – upita Sejsecu – „Davalac treba da je zahvalan“.

Glas sreće

Kada je Bankei umro, slepi čovek koji je živeo u susedstvu rekao je prijatelju: „S obzirom da sam slep, ne mogu da vidim lica ljudi, tako da moram ocenjivati ljude na osnovu njihovog glasa. Obično kada neko nekome čestita na uspehu ili sreći, čujem i pritajeni ton zavisti. Kada saopštava saučešće za tuđu nesreću, čujem uživanje i zadovoljstvo, kao da je za onome koji izražava žaljenje drago da je njemu nešto ostalo u svetu.“

„Ali na osnovu svog iskustva, Bankeijev glas je uvek bio iskren. Kad god je izražavao sreću, nisam čuo ništa sem sreće, a kad god je izražavao tugu, samo sam tugu čuo“.

Sadašnjost

Smrt nije događaj u životu: mi ne živimo da bismo iskusili smrt. Ako shvatimo večnost ne kao beskonačno vremensko trajanje, već kao bezvremenost, onda „večni život“ pripada onima koji žive u sadašnjosti.

Ludvig Vitgenštajn (1889-1951)

Teorija i praksa

Teorijski, nema razlike između teorije i prakse. Ali u praksi je ima.

Jogi Bera

Briga

Danas je to sutra oko kog smo se juče brinuli.