Kada su učitelj i učenici počeli svoju večernju meditaciju, mačka koja je živela u manastiru je pravila buku koja ih je ometala. Zato je učitelj naredio da je mačka veže tokom večernje meditacije. Godinama kasnije, kada je učitelj umro, mačku su i dalje vezivali tokom večernje meditacije. I kada je mačka na kraju umrla, nabavili su novu mačku koju bi vezivali. Vekovima kasnije, učeni naslednici tog učitelja su pisali radove o značaju vezivanja mačke za vreme meditacije.
Postoje sve božanske prirode: svet i moje nezavisno ja.
Ja sam ili srećan ili nesrećan, to je sve. Moglo bi se reći: dobro i zlo ne postoje.
Čovek koji je srećan nema straha. Čak ni pred smrću.
Samo čovek koji ne živi u vremenu, već u sadašnjosti, je srećan.
Ludvig Vitgenštajn (1889-1951)
Dok je Sejsecu bio učitelj manastira Engaku u Kamakuri, zatražio je veće odaje, jer su one u kojima je držao predavanja bile prepunjene ljudima. Umeza Seibei, trgovac iz Edoa (današnji Tokio), odlučio je da donira petsto zlatnika za pravljenje veće škole. Doneo je zlatnike kod učitelja.
Sejsecu je rekao: “U redu. Primam novac”.
Umezu je dao Sejsecuu vreću zlatnika, ali nije bio zadovoljan stavom učitelja. Neko bi mogao da živi godinu dana sa tri zlatnika, a učitelj nije zahvalio za petsto.
“U toj vreći zlata ima petsto zlatnika” – naglasio je Umeza.
“To si već rekao” – odgovori Sejsecu.
“Iako sam bogat trgovac, petsto zlatnika je mnogo novca” – reće Umeza.
“Želiš li da ti zahvalim za to?” – pitao je Sejsecu.
“Morao bi” – odgovori Umeza.
“Zašto bih?” – upita Sejsecu – “Davalac treba da je zahvalan”.
Kada je Bankei umro, slepi čovek koji je živeo u susedstvu rekao je prijatelju: “S obzirom da sam slep, ne mogu da vidim lica ljudi, tako da moram ocenjivati ljude na osnovu njihovog glasa. Obično kada neko nekome čestita na uspehu ili sreći, čujem i pritajeni ton zavisti. Kada saopštava saučešće za tuđu nesreću, čujem uživanje i zadovoljstvo, kao da je za onome koji izražava žaljenje drago da je njemu nešto ostalo u svetu.”
“Ali na osnovu svog iskustva, Bankeijev glas je uvek bio iskren. Kad god je izražavao sreću, nisam čuo ništa sem sreće, a kad god je izražavao tugu, samo sam tugu čuo”.
Smrt nije događaj u životu: mi ne živimo da bismo iskusili smrt. Ako shvatimo večnost ne kao beskonačno vremensko trajanje, već kao bezvremenost, onda “večni život” pripada onima koji žive u sadašnjosti.
Ludvig Vitgenštajn (1889-1951)
Teorijski, nema razlike između teorije i prakse. Ali u praksi je ima.
Jogi Bera
Danas je to sutra oko kog smo se juče brinuli.
