Duhovnost je određeni termin koji zapravo znači bavljenje intuicijom.
U teističkoj tradiciji postoji prijanjanje za reč. Određeni čin se smatra neodgovarajući božanskom principu. Određeni čin se smatra odgovarajući božanskom… čemu god. U tradiciji neteizma, međutim, vrlo je jasno da istorijski slučajevi nisu posebno bitni. Ono što je zapravo važno je “ovde” i “sada”.
Sada je definitivno sada. Pokušavamo da iskusimo ono što je upravo dostupno, na licu mesta. Nema svrhe razmišljati kako je postojala prošlost koju bismo mogli imati sada. Ovo je sada. Upravo ovaj momenat. Ništa mistično, samo sada, veoma prosto, neposredno. A iz te sadašnjosti izranja spoznaja, uvek, da ste u stalnoj interakciji sa stvarnošću, tren po tren. Momenat po momenat. Stalno. Mi zapravo doživljavamo fantastičnu preciznost, uvek. Ali se plašimo sadašnjosti pa bežimo u prošlost ili budućnost. Obraćanje pažnje na stvari koje postoje u našem životu, tako bogatom životu koji vodimo – svi ovi izbori se dešavaju svo vreme, ali nijedan se ne smatra za dobar ili loš sam po sebi – sve što doživljavamo su bezuslovna iskustva. Ne dolaze nam sa oznakom – ovo je loše, ovo je dobro. Doživljavamo ih, ali se ne obaziremo na njih prikladno. Ne shvatamo to kao put ka nečemu. Smatramo to za nepriliku. Čekamo da umremo.
To je problem. Ne verovati sadašnjosti na pravi način – da sadašnje iskustvo u sebi nosi mnogo moćnih stvari. Toliko moćnih da ne možemo da se suočimo sa njima. Stoga moramo da pozajmljujemo od prošlosti i prizivamo budućnost sve vreme. Možda se zbog toga okrećemo religiji? Možda zbog toga marširamo ulicama? Možda se zbog toga žalimo na društvo? Možda zbog toga glasamo za predsednike? To je prilično ironično. I zaista smešno.
Chögyam Trungpa
